🗊Презентация Фонетика руског језика

Фонетика руског језика I I semestar, I godina

ПРЕДМЕТ ФОНЕТИКЕ Фонетика је део науке о језику која се бави проучавањем звуковне стране језика, тј. гласовних средстава у непосредној функцији, тј. говора. А ту звуковну страну језика чини систем фонетских јединица. Основна јединица фонетике је глас. То је најмањи артикулисани звук у говору и представља асементичку јединицу; већ само у оквиру језичког система, појединачно или удружени, гласови могу бити конститутивни елементи линеарних семантичких јединица – морфа, засебних речи, реченица. Фонетика проучава артикулацију гласова, њихове акустичке особине, алтернацију гласова у речи и говорном низу. Поред тога, она проучава структуру слога, акценат и интонацију. А посебан одељак ф. представља ортоепија, тј. норме књижевног изговора. Као посебна наука о звуковној страни језика, фонетика је органски повезана са морфологијом. Синтаксом, лексикологијом., те се отуд она бави само оним гласовним средствима која слуше за фонетско конституисање и диференцијацију лексичких и граматичких јединица језика. У семантиким језичким системима, као што су лексички и грасматички (морфо-синтаксички) појединачни гласови могу имати граматичко значење (Нпр., у руској речи стена глас /а/ је фонетски конституент дате речи, али је истовремено и флексиони морф за номинатив једнине именица женског рода; или, примера ради, у глаголу внести глас /в/ самостални је фонетски израз префиксалног морфа /в-/.

АСПЕКТИ ИЗУЧАВАЊА ГЛАС Физиолошко-артикулациони аспект Акустички аспект Функционални (или фонолошки аспект) Гласови говора као најкраће сегментне јединице у фонетици се проучавају са три аспекта: физиолошко-артикулационог, акустичког и функционалног (или фонолошког). први аспект (физиолошко-артикулациони) подразумева проучавање начина изговора гласова и класификације и захтева елементарна знања из анатомије и физиологије органа који учествују у произвођењу гласова, а део фонетикесе зове артикулациона фонетика. Са акустичког пак аспекта гласови се проучавају као физичке појаве: описује се преношење звучних таласа од којих настају гласови (акустичка фонетика). Шро подразумева елементарна знања из акустике. Заједно анатомско-физиолошки и акустички аспект чине фонетски аспект. 3. Функционални (или фонолошки) аспект је најважнији јер се сањега гласови посматрају као најмање јединице говора које служе за обликовање и разликовање значењских јединица: морфема и засебне речи. Са овог функционалног аспекта гласови се проучавају у вези са лексичко-граматичким системом језика, односно са комуникативном страном језика.. А гласови који учествују у обликовању звуковне представе и разликовању значења морфема и засебне речи називају се фонеме, а аспект се назива фонолошки.

Предмет и фонетског и фонолошког аспекта је један исти – гласовне јединице језика, али су им приступи различити. Фонетске разлике између две гласовне јединице су обавезан предуслов за функционалну разлику. Фонолошкисе, дакле, аспект ослања на фонетски. Полазећи од фонетског и фонолошког аспекта у проучавању звуковне стране језика, издвајају се и две засебне гране фонетике: а) фонетика која се бави физичком страном гласова и гласовних склопова б) фонологија која се бави функцијом гласова у усменој комуникацији. Основна јединица фонетике је глас, а фонологије – фонема. Фонологија је функционална фонетика.

Дисциплине фонетике С обзиром на циљеве и задатке , као и ,етоде којима се користи при проучавању гласова и гласовних законитости, у фонетици се издвајају следеће дисциплине: општа фонетика, експериментална, описна, компаративна фонетика. Предмет нашег курса је описна фонетика савременог руског књижевног језика, али се сваком згодном приликом врше краћа поређења са фонетским појавама у савременом српском књижевном језику. Дакле, она има елементе и описне и компаративне фонетике. Конфронтација страног и матерњег језика помаже да се овлада особеностима страног језика, али истовремено указује и на законитости матерњег језика.

С обзиром на циљеве које има фонетика се дели на теоријску фонетику и практичну: 1. Теоријска фонетика проучава гласовни сиатем језика,артикулационе и акустичке особине гласова, акценат и интонацију; надаље, функцију фонетских јединица у у преношењу значења. Исто тако помаже при утврђивању сродности сличности и разлика межу језицима. 2. Практична фонетика се ослања на резултате проучавања теоријске фонетике и бави се практичним питањима, каква су, уочавање и утвтђивање утицаја једног језика на изговор гласова у другом језику. При изучавању страног језика теоријска и практична фонетика треба да се повезују и да се истовремено законитости страног језика пореде с гласовним законитостима у матерњем језику. Практична фонетика има посебно важну примену у логопедији – код исправљања неправилности, односно говорних мана, а у новије време у криминалистици – при идентификацији лица према боји гласа.

Артикулација гласова При артикулацији гласа постоје три фазе: екскурзија, експозиција и рекурзија. Прва фаза представља рад говорних органа од стања мировања до положаја потребног за изговор датог гласа; или, у слогу, - рад говорних органа од завршетка изговора претходног гласа и до почетка наредног. Друга фаза, експозиција је рад , односно држање положаја говорних органа док се одређени глас не изговори. Трећа фаза - рекурзија је рад говорних органа од тренутка завршетка звучања гласа до повретка у стање мировања, односно до преласка на артикулацију нередног гласа. Међутим, у говорном низу, у додиру гласова, границе између рекурзије претходног и екскерзије наредног гласа тешко је уочити јер се најчешће сливају, те долози до међусобног утицаја једних гласова на друге.

Артикулациона база Разлика у артикулационој бази двају језика испољава се у изговору чак и врло сличних гласова тих језика. Наравно, ни говорна база руског и српског језика нису подударне. На пример, руски /о/ и /у/ су лабијализованији од српских. При учењу страног језика његови гласови се најпре артикулишу на бази изговра гласова матерњег језика, због чега долази до интерференције која се манифестује у виду такозваног страног изговора (тзв. „акцента“). Касније, при даљем, бољем усвајању руског изговора, па се страни изговор постепено неутралише.

Фонетска транскрипција Научна анализа звуковне стране језика не може полазити од правописа, јер у писаном стандарду није тачно означена звуковна страна говора. Да би се што тачније пренела звуковна страна говора, да би се обележио сваки глас, све гласовне реализације фонема, да би се обележили акценат и интонација, примењује се посебан начин обележавања – фонетска транскрипција. Она тачније бележи бележи изговор гласова, речи и исказа и има посебне знакове и за тзв.редуковане самогласнике. Руска фонетска транскрипција користи слова руске азбуке, као и неке допунске знакове. У њој се не користе велика слова ни знаци интерпункције.

ГЛАСОВНИ СИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА У гласовном систему руског језика издвајају се две врсте гласова: сугласници или консонанти и самогласници или вокали. У РЈ има 37 сугласничких фонема, односно сугласника у јакој позицији, тј. у позицији пред самогласником, и то су: /б/, /б'/, /п/, /п'/, /м/, /м'/, /в/, /в'/, /ф/, /ф'/, //з/, /з'/, /с/, /с'/, /ц/, /т/, /т'/, /д/, /д'/, /н/, /н''/, /л/, /л'/, /р/, /р'/, /ч'/, /ж/, /ш/, /ш':/, /ж':/, /ј/, /к/, /к'/, /г/, /г'/, /х/, /х'/. Богат инвентар сугласника резултат је великог броја меких сугласника, што је значајна одлика руског консонантског система. У РЈ постоји пет самогласничких фонема, а шест самогласника у јаком положају, тј. под акцентом: /и/, /е/, /а/, /о/, /у/, /ы/ и пет самогласника у слабој позицији, тј. у неакцентованом положају: //, /ыэ/, /ие/, /ъ/, /ь/. Подела на самогласнике и сугласнике је природна и условљена артикулационим, акустичким и функционалним разликама.

Артикулационе разлике а) Разлике између самогласника и сугласника тичу се различитог положаја говорних органа: при изговору самогласника у усној дупљифонациона струја не наилази ни на какве препреке, те пролази слободно, док се при изговору сугласника праве мање или веће препреке о које се струја разбија. Врста и степен шума код сугласника зависи од врсте препреке, На пример, сугласници: /б/, /д/, /т/, /г/ наилазе на потпуну препреку, док /с/, /ш/, /х/ имају јаку, али делимичну препреку. б) Артикулационе разлике између самогласника и сугласника тичу се напрегнутости говорних органа: самогласници имају разливену напрегнутост, тј. напрегнути су готово сви говорни органи који учествују у њиховој артикулацији; сугласници имају концентрисану напрегнутост, која је сконцентрисана на на месту препреке. На пример, код сугласника /п/ и /б/ напрегнутост је сконцентрисана на уснама, тј. на месту препреке. в) Самогласници и сугласници се разликују по интензитету фонационе струје: њен интензитет је већи код сугласника него код самогласника и то због сконцентрисане напрегнутости говорних органа. г) Код сугласника се прецизноможе одредити који говорни органи, односно који делови говорних органа преве препреке ваздушној струји; тачно се одређује место, тачка образовања; код изговора самогласника може се говорити само о основном положају језика у усној дупљи, јер немају тачку артикулације. д) И, најпосле, код самогласника су уста мање или више отворена, код сугласника они обично теже затварању.

Акустичке разлике а) Самогласници су тотални тонови, а присуство шума код њих је сасвим незнатно. Сугласници пак су гласови са мањим или већим шумом, је јер на свом путу ваздушна струја савладава различите препреке и при том проиводи различите шумове. б) Самогласници и сугласници се разликују и по дужини трајања: први дуже трају и њихово се трајање по потреби може продужити или скратити. По трајању акцентовани и неакцентовани самогласници се разликују: акцентовани су увек дужи од неакцентованих. Трајање сугласника је ограничено, али и код њих постоје разлике у трајању.

Функционалне разлике а) Самогласници су слоготворни, тј. носиоци су слога; сугласници могу бити слоготворни само у посебним фонетским условима. б) Самогласници могу бити акцентовани, а сугласници никад. в) Самогласници се могу изговарати са различитим покретом и висином мелодијског тона, тј. са различитом интонацијом, могу се изговарати разлитом емоционалном бојом; сугласници –не! (На пример, О-о-о!).

Иако су руски и српски сродни језици, њихови гласовни системи се битно разликују. Најуочљивије су разлике типолошког карактера. Те разлике се тичу пре свега консонантизма, акцентованог и неакцентованог вокализма, природе акцента, гласовне структуре слога и речи. Руски има знатно сложенији и самогласнички и самогласнички сустем него ли руски.

Фонолошки систем руског језика Фонолошки систем руског језика има 42 фонеме: од тога броја 37 сугласничких и 5 самогласничких, што значи да при творби речи сугласници имају вишеструко веће могућности него самогласнички. Стога руски језик спада у језике консонатског типа за које је карактеристичан висок степен консонантности у структури речи. То уједно значи да сугласници имају водећу улогу у структури слога, што утиче на квалитет суседних самогласника и што заједно са позицијом самогласника у прозодијској структури (артикулационо-акустичка својства самогласника у акцентованим и неакцентованим слоговима) мењају квалитет самогласника. То значи да је квалитет самогласника условљен квалитетом суседних сугласника и акцентом, односно положајем самогласника према акцентованом слогу. Другим речима, самогласничка фонема се у зависности од фонетске позиције различито гласовно реализује. Стога руске самогласнике одликује велика варијантност и нејединственост звучања: у зависности од позиције самогласници могу бити мање или више отворени, затворени, редуковани. Наглашене самогласнике карактерише јасноћа, ненаглашене – смањена јасноћа и тонска неуједначеност.

Српски фонолошки систем Српски фонолошки систем има 30 фонема: 5 самогласника и 25 сугласника. Стога српски језик спада у вокалске језике за које је карактеристичан висок степен вокализације у структури речи. Учешће самогласника у структури слога и речи је знатно веће нео у руском језику. У српском знатно су чешћи слогови који се завршавају на самогласнике него на сугласник. Поред тога српски језик избегава многе сугласничке групе, посебно на почетку и крају речи., док су у руском сугласничке групе у речи бројне и честа су појава. Информациона оптерећеност сугласника и самогласника акцентованих и неакцентованих слогова у српском је знатно равномерније распоређена него у руском. Томе у знатној мери доприноси мелодијска природа српског акцента, прилично јака напрегнутост и јасноћа самогласника у ненаглашеним слоговима. Српски самогласници су у свим позицијама у речи врло јасни, постојани, тонски чисти. Све споменуте разлике између руског и српског гласовног система су узрок интерференције: у говору Срба на руском чест је изговор српских гласова, као и у говору Руса на српском језику.

СУГЛАСНИЦИ (КОНСОНАНТИ Сугласници су гласови са шумом, што значи да у усној дуп или на уснама настају различите преграде које ваздушна струја треба да савлада, услед чега настају различити шумови. А систем се назива консонантизам. Битно је напоменути да руски књижевни језик у, ако се упореди са стањем у нашем СХ располаже великим бројем основних сугласника, односно сугласничких фонема. А број фонема се одређује према према јаким позицијама гласовних јединица, а то је полажај пред самогласником. У тој позицији се јавља 37 сугласника који су способни да за диференцирање значења речи и морфема.

Основна и допунска артикулација сугласника Под основном артикуилацијом се подразумева рад говорних органа којим се ствара шум, који је неопходан за сваки сугласник. Примера ради, за сугласник /б/ основна артикулација је покрет усана, језика, гласних жица, преграда на уснама. Шум код њега настаје на месту препреке коју граде активни и пасивни говорни органи. Поред шума за сугласнике је у акустичком погледу битна допунскам или секундарна артикулација, која се додаје основној артикулацији и представља допунски рад говорних органа који прати основну артикулацију. О допунску артикулацију спадају палатализација, веларизација, назализација, лабијализација. Палатализација, или умекшавање је допунски покрет предњег и средњег дела језичких леђапрема предњем непцу, који се перципира као умекшавање, те тако настају умекшани или палатализовани сугласници. Веларизација је допунска артикулација којом се образују тврди сугласници. (нпр. руско веларно /л/). Она подразумева допунски покрет задњег дела језичких леђа према меком непцу, који се перципира као карактеристична тврдоћа. Назализација је укључивање носног резонатора, што даје назалну, носну боју гласу. Лабијализација је учешће усана, њихово истурање и заобаљвање при изговору.

КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА При класификацији сугласника полази се од њихових артикулационо-акустичких особености, на основу којих настају доференцијална обележја према којима се сугласници међусобно разликују, а то су: звучност-безвучност, тврдоћа-меко-а, карактер препреке и локализација препреке. Класификација полази од три основна аспекта: акустичког, артикуилационог и артикулационо-акустичког.

Акустички аспект Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника: класификација по учешћу тона и шума; класификација по дужини трајања и класификација по акустичком утиску.

Акустички аспект Полазећи од акустичког аспекта издвајају се три врсте сугласника: класификација по учешћу тона и шума; класификација по дужини трајања и класификација по акустичком утиску.

Класификација по учешћу тона и шума Ако се пође од односа тона и шумау акустичкој представи сугласника, издвајају се две основне групе: сонанти или сонорни сугласници и шумни сугласници или прави консонанти. 1. Сонанти су тонови са слабим шумом. Такве акустичке и артикулационе особине сонаната чине их гласовима на прелазу између самогласника и шумних сугласника. Они су звучни сугласници који немају безвучних парњака и имају мањи интензитет шума од осталих сугласника. У руском језику има девет сонаната: /м/, /м´/, /н/, /н´/, /л/, /л´/, /р/, /р´/ и /ј/. Битно је истаћи да за ралику од српских, сонанти у руском ницу слоготворни. Шумни сигласници су гласови чију основу чини шум. При њиховој артикулацији настаје потпуна или непотпуна препрека коју фонациона струја савладава, при чему настају шумни гласови различитих акустичких особина. С обзиром на учешће тона и шума шумни сугласници могу бити: звучни и безвучни. Звучни шумни сугласници су шумови са слабим тоном. Они настају од звучне фонационе струје (тј. при њиховој артикулацији трепере гласне жице), али због јаких препрека које имају, шум преовлада над тоном. Безвучни шумни сугласници су чисти говорни шумови (тј. при њиховој употреби не трепере гласне жице). Звучни и безвучни сугласници налазе се у паровима, чинећи корелативни ред: звучан-безвучан. Безвучни сугласници су напрегнутији од звучних. Да би се безвучни сугласници перципирали као и звучни, они имају интензицнији шум, јачу снагу фонационе струје него безвучни. Поред тога , препрека у њих је нешто већа него при изговору звучних. На следећој схеми застушљени су сви звучни и безвучни сугласници: б. б´, в, в´, д, д´, /ј/, ж, ж´:, г, г´, ј, (z), (3), (3), (Y), (Y´) п, п´, ф, ф´, т, т´, с, с´, ш, ш´:, к, к´, - ц, ч´, ч, х, х´.

Сугласници ц, ч´, х, х´ немају звучних парњака међу основним сугласницима. Њихови звучни парњаци су њихове позиционе варијанте (z), (3), (Y) које се јављају у позицији пред звучним шумним сугласником (на граници речи – су sandhi-ју) и које у писаном стандарду немају својих посебних слова. У српском језику сугласници ц, х, ф немају одговарајућих звучних парњака. Напомена. У руском језику постоје два сугласника са сталном фонетском дужином: ш´:, ж´: Сви остали дуги сугласници настају удвајањем кратких сугласника. Тренутни сугласници трају кратко и њихово трајање и њихово се трајање не да продужити: експлозивни /б/, /б'/, /п/, /п'/, /т/, /т'/, /д/, /д'/, /к/, /к'/, /г/, /г'/, и африкате ц, ч´ Продужени сугласници су: сонанти /м/, /м'/, /н/, /н''/, /л/, /л'/, /р/, /р'/, /ј/ и фрикативни сугласници /в/, /в'/, /ф/, /ф'/, /з/, /з'/, /с/, /с'/, /ж/, /ж´/, /ш/, /ш':/, /ж'/, /х/, /х'/,(Y).

Класификација сугласника по акустичком утиску Ова подела се односи на две мање групе сугласника: шуштави /ж/, /ж´/, /ш/, /ш':/; пискави сугласници /з/, /з'/, /с/, /с'/.

Артикулациони аспект Полазећи од артикулационог аспекта издвајају се две поделе сугласника: по начину творбе и по месту творбе. Класификација сугласника по начину творбе Шумни сугласници по начину творбе се деле на тесначне или струјне или тесначне /в/, /в'/, /ф/, /ф'/, /з/, /з'/, /с/, /с'/, /ж/, /ж´/, /ш/, /ш':/, /ж'/, /х/, /х'/,(Y). и експлозивне или оклузивне /б/, /б'/, /п/, /п'/, /т/, /т'/, /д/, /д'/, /к/, /к'/, /г/, /г'/, и сливене или африкате /ц/, /ч´/ и њихове позиционе звучне варијанте (z), (3), (3), и /ч/. Класификација сугласника по месту творбе Полазећи од активног органа издвајају се две групе сугласника: уснени и језични. 2.2.1 Уснени, или лабијални се деле на: - двоуснени или билабијални /б/, /б'/, /п/, /п'/,/м/, /м'/; - зубно-уснени или лабиодентални /в/, /в'/, /ф/, /ф'/. 2.2.2. Језични сугласници се деле на: - предњојезичне /т/, /т'/, /д/, /д'/, /з/, /з'/, /с/, /с'/, /н/, /н´/, /л/, /л´/, /р/, /р´/, ж/, /ж´:/, /ш/, /ш':/ и позиционе варијанте појединих сугласника (z=дз), (3=д´ж´), (3=дж), /ч/; - средњојезични: /ј/; - задњојезични: /к/, /к'/, /г/, /г'/, /х/, /х'/, (Y).

Артикулационо-акустички аспект или по тврдоћи-мекоћи Вероватно најзначајнија одлика руског гласовног система је резликовање великог броја тврдих и меких сугласника (15+15). Диференцијално обележје тврдоћа-мекоћа као једно од обележја у фонолошком систему руских сугласника обухвата 30 сугласничких тврдих и меких парова. Сугласници /ж/, /ш/, /ц/ су увек тврди – непарни тврди, и /ј/ - непарни мек. Непарни меки сугласници /ч´/, /ж´:/, /ш´:/ и /ј/ одликују се сталном фонетском мекоћом и стоје изван корелације тврд-мек сугласник. Класификација сугласника по тврдоћи-мекоћи јасно представља цео руски фонолошки сугласнички систем, у којем има 37 основних сугласника, односно 37 сугласничких фонема, а од тога броја: 15 корелативних парова тврд-мек сугласник и 7 непаних сугласника који стоје изван корелације, а од којих 3 су непарна тврда (/ж/, /ш/, /ц/) и 4 непарна мека, палатална (/ч´/, /ж´:/, /ш´:/ и /ј/). Назив тврди-меки сугласници добили су по акустичком утиску. А полазећи од артикулационог момента тврди и меки се разликују по положају језика у усној дупљи. Тврдоћа и мекоћа парних сугласника заснива се на допунским артикулацијама: веларизацији и палатализацији. Код веларизације се задњи део језичких леђа уздижу према меком непцу. Палатализација се изражава померањем језика унапред, као и издизањем предњег и средњег дела језичких леђа према тврдом непцу, онде где се изговара глас /ј/ , тј. неслоговно и. Као последица смањења предњег резонатора постају виши тонови, односно шумови, тако да се тембр меког и тврдог међусобно разликују. Посебно треба истаћи разлику између меког /л´/ тврдог парњака /л/, јер артикулацију тврдог се одликује напрегнутошћу и издизањем задњег дела језичких леђа високо према меком непцу. Напротив за палатализован /л´/ као основа служи средњеевропско /л/. Тврдоћа и мекоћа руских сугласника имају дистинктивну функцију, што их чини посебним фонемама.

Сугласнички фонолошки систем Њега чини 37 фонема: п-п´, б-б´, ф-ф´, м-м´, в-в´, с-с´, з-з´, т-т´, д-д´, н-н´, л-л´, р-р´; к-к´, г-г´, х-х´; /ж/, /ш/, /ц/; /ј´/ /ч´/; /ж´/, /ш´/. Међутим, свих 37 сугласничких фонема није подједнако способно за диференцијалну функцију речи и њихових облика. Наиме, 4 фонеме су ослабљене: /к´/, /г´/, /х´/, и палатална фонема /ж´/. а) То долази отуд што тврди и меки задњонепчани /к´/, /г´/, /х´/ нису прави парњаци, јер су позиционо ограничени: не јављају се на крају речи, а ретко се јављају пред вокалима а, о, у, већ у тим позицијама стоје њихови твди парњаци. Меки /к´/, /г´/, /х´/ се јављају испред вокала и, е. На тај начин парни тврди имеки задњонепчани сугласници се најчешће позиционо искључују. Тако је било у XIX и почетком XX века: меки парњаци си били само варијанте истих фонема. Међутим, данас више није тако: меки се јављју и пред вокалима а, о, у, иако у руским речима ретко (нпр. У облицима глагла ткать – тку, ткёшь, ткёт. Парни меки /к´/, /г´/, /х´/ пред вокалима а, о, у јављају се у прилично великом броју страних речи (гяур, паникёр, ликёр, Гёте, кювет, педикюр, Гюго, Кюри и т.д.). Па ипак парни меки имају ограниочену употребу пред самогласничким фонемама а, о, у, а уз то их нема ни на апсолутном крају речи, те се отуд и одређују као ослабљене сугласничке фонеме. б) Палатална фонема /ж´/, односно сугласник /ж´:/ јавља се само у корену речи. У руској графији за њу нема посебне графеме; обележава се спојевима жж и зж (нпр. вожжи, дрожжи, жужжать, позже, уезжать).У новије време, посебно у разговорном језику млађих људи преовладава изговор дугог тврдог ж /жж/, те је отуд фонема /ж´:/ ослабљена фонема.

САМОГЛАСНИЦИ Добро је познато да су самогласници гласови при чијем образовању ваздушна струја слободно пролази кеоз усну дупљу, не наилазећи при том ни на какву препреку. Спецификум руског вокалзма је акустичка разноврсност, што зависи од фонетске позиције. У различитим позицијама самогласници се различито реализују у позиционе варијанте, а ове зависе пре свега од сугласничког окружења, од акцента и положаја у односу на акцентовани слог. Разликују се акцентовани и неакцентовани самогласници (ударные – безударные). Позиција самогласника у акцентованом положају је јака позиција, а у неакцентованом – слаба. Међутим, у великој мери реализације самогласника и у јаком и у слабом положају зависе поглавито од квалитета суседних сугласника – тврдих и меких, па и од структуре слога и његовог места у речи (почетни, крајњи, отворени, затворени). У слабој позицији реализују се позиционе варијанте самогласничких фонема које се и квантитативно и квалитативно разликују од самогласника у јаком положају. При том једна иста самогласничка фонема може бити представљена различитим гласовима, а различите фонеме истим гласом.

Акцентовани самогласници У акцентованим слоговима у руском језику разликује се шест самогласника: а, о, у, э, и, ы. али само пет самогласничких фонема који су кадри да разликују значење речи и облика. Наиме, самогласници и и ы су само гласовне варијанте фонеме и: Самогласник и се јавља на почетку речи после паузе и иза меких сугласника, а ы - иза тврдих сугласника. Апсолутно јаком фонетском позицијом узима се пре свега њихов изолован изговор, као и други акцентовани положаји у којима су они блиски изоловано изговореним самогласницима. Самогласници а, о, у, э у апсолутно јакој позицији се налазе: а) на почетку речи пред тврдим сугласником (нпр. ах!, адрес, азбука, образ, ум, этот, эх!; б) између тврдих сугласника (нпр. сад, дом, звук, шест, жест, цел); в) на апсолутном крају речи после тврдих сугласника (нпр. рука, окно, несу, к окну, на конце). У апсолутно јакој позицији самогласник и се налази: а) на почетку речи пред тврдим сугласником: ил, ива; б) после меког, а пред тврдим сугласником: мир, вид; в) на крају речи после меког сугласника: веди, беги.

Самогласник ы се јавља само у позицији после тврдог сугласника (мы, вы, быт), у којој се не јавља и , а то значи да се две позиције ова два самогласника међусобно искључују, што значи да врше функцију исте фонеме. У свим осталим позицијама у речи самогласници подлежу утицају околних сугласника, због чега се њихов изговор у потпуности не подудара са изговором основних самогласника. Те и такве самогласничке реализације су варијанте основних самогласника, фонема у јакој позицији.

Артикулациона класификација основних руских самогласника При артикулационој класификацији основних самогласника узимају се у обзир : ширина отвора усне дупље, основни положај језика и учешће усана. Језик заузима различит положај у усној дупљи, кречући се водоравно и вертикално. Полазећи од тог и таквог положаја језика у усној дупљи, самоласници се деле: по хоризонтали на - самогласнике предњег реда и и э; - самогласнике средњег реда а и ы; - самогласнике задњњег реда о, у. по вертикали на високе самогласнике и, ы, у; средње э и о; ниске а.

СЛОГ Фонеме учествују у обликовању значењских јединица језика – морфема и речи. Према Сосиру, језички знак (реч) представља јединство ознаке тј. утврђеног скупа гласова (било у виду звучне, било графичке слике) који има одређено значење, и означеног, тј. појма, предмета. Гласови који обликују реч повезани су међусобно тако да реч представља једну гласовну и артикулациону целину, Нису сви гласови у речи подједнако тесно повезани. Гласови који су у речи тесно повезани и међу њима нема некакве паузе чине најмању изговорену јединицу у говорном низу која се зове слог. Он представља најкраћи сегмент који се да издвојити при анализи артикулационих покрета за време говора. Он може бити један глас или група гласова која се изговара у један мах. Од других делова речи слог се одваја минималним паузама, која је граница слога. Обавезни елеменат слога у руском језику је самогласник и он је центар слога. Стога број слогова у речи зависи од броја самогласника. Сугласници су као правилу неслоготворни, мада има изузетака, када могу бити носиоци слога. То су најчешће сонанти (р и л) (нпр. у реченици: Мысль твою я понял на граници двеју речи мысль и твою сонант /л´/ у изговору без паузе постаје слоготворан. Ваља истаћи да у оквиру слога артикалација сваког гласа утиче на изговор суседног гласа.

Интензитет слога је снага са којом се слог изговара. Сви слогови се не изговарају у руском са истом снагом. Наглашени се изговарају са највише снаге, а ненаглашени са мање снаге, па су и акцентовани самогласници дужи од неакцентованих. Скраћивање дужине изговора доводи до редукције квантитета тзв.квантитативна редукција. Разликују се два степена редукције: први и други степен редукције. Неакцентовани самогласник у првом слогу испред акцентованог, као и неакцентовани самогласник на апсолутном почетку речи изговарају се у првом степену редукције и од акцентованог самогласника су краћи један до један и по пут (нпр. потоло к, адвокат, обработка). Сви остали неакцентовани самогласници у слоговима испред и иза акцентованог редукују се у другом степену редукције и краћи су од акцентованог два до четири пута (нпр. сковорода, хорошо, веретено, вечером).

При овладавању руском ортоепијом врло је важно знати акценат у речи јер од њега зависи изговор слогова, а пре свега самогласника. Типови слогова. У зависности од тога да ли се слог завршава на самогласник или сугласник слогови могу бити отворени и затворени (он, дом, стол, глаз, балкон; веретено, сроворода).

Под акцентом се подразумева истицање фонетским средствима једног слога у речи. Под акцентом се подразумева истицање фонетским средствима једног слога у речи. Акценат је најважније средство обликовања фонетске целовитости, јединства речи. Најважнија функција језика је распознавање речи (словоопознавательная функция). У различитим језицима издвајање једног слога у речи постиже се различитим фонетским средствима, пре свега динамичним и мелодијским, као и комбиновањем тога двога.. Динамичну акцентуацију има већина европских језика (руски, француски, енглеск, немачки, пољски, бугарски и неки други). У језицима са динамичким акцентом истицање једног слога постиже се пре свега снагом, па и напрегнутошћу негове артикулације. Неакцентовани слогови се одликују већим или мањим слабљењем неакцентованих самогласника. У језицима који се одликују мелодијским акцентом истицање једног слога се постиже висином мелодијског тона, која има фонолошку функцију тј. дистинктивну. Међу европским језицима то су: српски, словеначки и литавски. Од азијских језика то су: јапански, кинески, тибетски, бурмански, вијетнамски. Међутим, природа српског мелодијског акцента се веома разликује од исте код наведених азијских језика. Природа акцента је једна од најизразитијих типолошких разлика између руског и српског језика: руски је динамичан, српски – мелодијски.

Акцентовани слог у руском језику се одликује интензитетом гласа, због чега је динамичан, екцпираторан. Уз то његов изговор траје дуже од изговора неакцентованих слогова. Отуд се већина речи распознаје само по акцентованом самогласнику и сугласницима (нпр. [но-в-й] (новый), [х-ро-ш-й] (хороший), [ч´-та- т´-л´] (читатель). Акцентовани слог у руском језику се одликује интензитетом гласа, због чега је динамичан, екцпираторан. Уз то његов изговор траје дуже од изговора неакцентованих слогова. Отуд се већина речи распознаје само по акцентованом самогласнику и сугласницима (нпр. [но-в-й] (новый), [х-ро-ш-й] (хороший), [ч´-та- т´-л´] (читатель).

Српски акценат је мелодијски. Истицање слога у речи постиже се висином мелодијског тона, интензитетом и квантитетом. А издвајање једног слога постиже се силазним или узлазним акцентом који су способни да диференцирају значење, тј. фонолошки су релевантни. И силазни и узлазни могу бити кратки и дуги. Дужина или краткоћа фонолошки су релевантни, способни за диференцијалну функцију.Иако се акцентовани слог истиче и тонским интензитетом, он нема дистинктивну вредност, фонолошки није релевантан. Према томе, српски језик има две тонске и две квантитативне вредности, те се разликују четири акцента – два силазна и два узлазна. Српски акценат је мелодијски. Истицање слога у речи постиже се висином мелодијског тона, интензитетом и квантитетом. А издвајање једног слога постиже се силазним или узлазним акцентом који су способни да диференцирају значење, тј. фонолошки су релевантни. И силазни и узлазни могу бити кратки и дуги. Дужина или краткоћа фонолошки су релевантни, способни за диференцијалну функцију.Иако се акцентовани слог истиче и тонским интензитетом, он нема дистинктивну вредност, фонолошки није релевантан. Према томе, српски језик има две тонске и две квантитативне вредности, те се разликују четири акцента – два силазна и два узлазна. Пошто се српски акценти разликују по тону (силазни и узлазни) и по трајању (кратки и дуги), он је политонски или вишетонски. Неакцентовани самогасници су слабији од акцентованих, али се не редукују и чувају своје основне фонетске особине по којима су блиски изолованом изговору, што српски језик чини једним од најразговетнијих језика.

Постоје језици са фиксним акцентом (чешки, мађарски, фински – увек на првом слогу; пољски – увек на другом слогу; француски – везан за последњи слог). Постоје језици са фиксним акцентом (чешки, мађарски, фински – увек на првом слогу; пољски – увек на другом слогу; француски – везан за последњи слог). Руски акценат је невезан, нефиксиран и може падати на различите слогове (разноместное ударение). Међутим, та слобода је само привидна јер у већини речи акценат је везан за један исти слог. И једино се у граматичким облицима може мењати. Тако се поједине речи разликују само по месту акцента и оно диференцира значење двеју речи, дакле, фонолошки је битно. У граматичким облицима акценат у руском језику може бити покретан и непокретан. Промена места акцента у граматичким облицима служи као обележје дате парадигме, тиме се испољава морфолошка функција акцента. На тај начин покретни акценат у граматичком систему руског језика има диференцијалну функцију. Покретни акценат је карактеристичан за речи које се често употребљавају. А то су најчешће оне исконско руске. Различите речи које имају исту фонемску и графемску структуру, а чије значење диференцира место акцента зову се хомографи. Акценат често служи као средство за разликовање хомонимских облика исте речи (хомофони).

Акцентована реч са својим проклитикама и енклитикама зове се фонетска реч. Акцентована реч са својим проклитикама и енклитикама зове се фонетска реч. Проклитике и енклитике се у говору понашају као делови речи и у фонетској речи долази до свих гласовних појава као у лексичкој речи. У функцији проклитике налазе се неакцентовани предлози и неке речце; а у функцији енклитике – неке речце.

Акустичке карактеристике интонације Акустичке карактеристике интонације Са фонетске тачке гледишта интонација је сложена појава који чини скуп прозодијских средтава: мелодија, паузе различитих врста, промена интензитета, темпо (дужина трајања) и тембр сегментних јединица. Сва прозодијска средства која чине инонацију налазе се у сложеној међусобној вези. Мелодија је основно и нтонационо средство којим се организује исказ и под њом се подразумева кретање основног тона, тј промена учесталости основног тона од почетка до краја исказа. Мелодијски тон се може кретати на различтој висини и различитом висином правити силазни или узлазни покрет. Средњи ниво тона одговара нормалој висини гласа говорника. Он је својеврсна основа са којом се пореде дуги нивои: нижи ниво је нижи за две-три ноте, а виши – за две-три ноте виши. Интензитет је динамичке компонента код којом се подраумева снага изговора исказа и његових делова. Он делује у спрези са напрегнутошћу говорних органа и амплитудом вибрирања гласних жица: што је већа амплитуда вибрирања, већи је и интензитет. Интензитет и мелодија издвајају најважније делове исказа. Изразитост акцента у исказу у тесној је вези са интензитетом изговора: речи које се изговрају већом снагом, имају изразитији акценат. Најизразитији акценат имају оне речи на којима долази до промене висине мелодијског тона и називају се интонационим акценатима и.они учествују у комуникативној организацији исказа. До основних мелодијски промена које одеђују нтонациону структуру исказа, долази управо у слоговима на којима ти акценти стоје. У склопу синтагме и реченице-исказа интонациони акценти – синтагматски, реченични и тзв. логички акценат (или акценат истицања) издвајају комуникативно најважније речи. Доста често ови акценти имају не само смисаони, већ и емоционални карактер, јер је управо акцентована реч средиште изржавања емоција.

Паузе су прекиди у звучању мелодијског тона и служе за издвајање смисаоно-интонационих целина. Оне заједно са мелодијом рашчлањују реченицу на мање Паузе су прекиди у звучању мелодијског тона и служе за издвајање смисаоно-интонационих целина. Оне заједно са мелодијом рашчлањују реченицу на мање смисаоно-интонационе сегмете – синтагме, а истовремено служе и за повезивање синтагми у веће целине – реченице-исказе. Према акустичном изражавању паузе могу бити стварне и привидне. Тембр или боја говора је средство интонације којом се изражава став говорника према предмету говора, његова осећања и воља. Бојом се изражавају различите експресивно-емоционалне нијансе говора. Интензитет, мелодија и боја учествују у смисаоном и емоционлном издвајању речи у иказу, односно у формирању логичког акцента.

Темпо говора, тј. брзина је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина, где улази и дужина пауза између појединих сегмената исказа. Темпо говора зависи од стила изговора, смисаоног садржаја, емоционалног стања говорника, његовог односа према садржају саопштења, од емоционалног садржаја исказа. Исказ се од почетка до краја не изговара истим темпом: помоћне речи се изговарају брже од појмовних, смисаоно и емоцонално важније речи изговарају се спорије Темпо говора, тј. брзина је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина, где улази и дужина пауза између појединих сегмената исказа. Темпо говора зависи од стила изговора, смисаоног садржаја, емоционалног стања говорника, његовог односа према садржају саопштења, од емоционалног садржаја исказа. Исказ се од почетка до краја не изговара истим темпом: помоћне речи се изговарају брже од појмовних, смисаоно и емоцонално важније речи изговарају се спорије

Почетак и крај (а посебно овај последњи) се изговарају спорије него средина исказа. Почетак и крај (а посебно овај последњи) се изговарају спорије него средина исказа. Темпо је основни параметар при одређивању ортоепских стилова изговора. Важно је истаћи да је за разговорни стил карактеристично опште убрзање говора. Главна интонациона средства која врше оновне функције у организаији исказа су интонациони акценти и мелодија.

Интонација није само фонетско, већ и изражајно средство, јер заједно са лексичким средтвима учествује у изражавању мисли и осећања. Она врши више функција: конститутивну (обједињује речи које су смисаоно повезње у синтагме, синтагме у реченице, реченице у надреченична јединства) комуникативну (уобличава реченицу-исказ као минимлну јединицу комуникације, што подразумева реализацију комуникативних типова реченица и разликује три основна типа: изјавну, узвичну и упитну //На улице холодно./На улице холодно!/На улице холодно?//, функцију истицања (најважније средство истицања појединих сегмената су инонациони акценти – синтаксички, реченични и логички акценат) , експресивно-емоционалну (заједно са речима учествује у изражавању најразличитијих емоција – радост, туга, страх, бес, узнемиреност, иронија и сл., односно субјективног става говорника према предмету исказа). Интонација није само фонетско, већ и изражајно средство, јер заједно са лексичким средтвима учествује у изражавању мисли и осећања. Она врши више функција: конститутивну (обједињује речи које су смисаоно повезње у синтагме, синтагме у реченице, реченице у надреченична јединства) комуникативну (уобличава реченицу-исказ као минимлну јединицу комуникације, што подразумева реализацију комуникативних типова реченица и разликује три основна типа: изјавну, узвичну и упитну //На улице холодно./На улице холодно!/На улице холодно?//, функцију истицања (најважније средство истицања појединих сегмената су инонациони акценти – синтаксички, реченични и логички акценат) , експресивно-емоционалну (заједно са речима учествује у изражавању најразличитијих емоција – радост, туга, страх, бес, узнемиреност, иронија и сл., односно субјективног става говорника према предмету исказа).

Интонација је тесно повезана са фонологијом и синтаксом: с фонологијом зато што припада звуковној страни језика и функционална је, тј. способна да врши диференцијалну функцију – диференцира комуникативна значења. Али за разлику од фонолошких јединица које немају значења, интонационе јединице су битне (нпр. изјавна, узвична и упитна интонација реченице). Интонација је тесно повезана са фонологијом и синтаксом: с фонологијом зато што припада звуковној страни језика и функционална је, тј. способна да врши диференцијалну функцију – диференцира комуникативна значења. Али за разлику од фонолошких јединица које немају значења, интонационе јединице су битне (нпр. изјавна, узвична и упитна интонација реченице). Интонација је исто тако повезана и са синтаксом (формлно-логичком структуром исказа) и од ње у великој мери зависи, али исто тако и са односом говорника према исказу.

Због тога проучавање интонације спада у домен и фонетике и синтаксе. Фонетика се интересује за физичку страну интонације: начин кретања мелодијског тона, дужина пауза, интензитет исказа, у целини или појединих његових делова, интензитет и изражјност слогова, боја и темпо. Синтаксу интересује функционална страна интонације и њена улога у организовању смисаоних.целина, као и значења појединих смисаоних целина. Све смисаоно-синтаксичке уједно су и фонетско-интонационе целине. Због тога проучавање интонације спада у домен и фонетике и синтаксе. Фонетика се интересује за физичку страну интонације: начин кретања мелодијског тона, дужина пауза, интензитет исказа, у целини или појединих његових делова, интензитет и изражјност слогова, боја и темпо. Синтаксу интересује функционална страна интонације и њена улога у организовању смисаоних.целина, као и значења појединих смисаоних целина. Све смисаоно-синтаксичке уједно су и фонетско-интонационе целине.

Фонетска синтагма или говорни такт је најмањи смисаоно-интонациона сегмент који се издаја у исказу, и којој претходи и после које следи пауза. Фонетска синтагма или говорни такт је најмањи смисаоно-интонациона сегмент који се издаја у исказу, и којој претходи и после које следи пауза. ФС чине једна реч или група речи које су смисаоно-интонационо и комуникативно организоване, с тим што је она као део исказа комуникаривно несамостална, Косим цртанма се означавају паузе, тј. границе између синтагми као комуникативно незавршених целина (Нпр, Студенты первого курса / будут сдавать экзамен в феврале.)

1. ОРТОЕПИЈА Сваки од нивоа књижевног (или стандардног) језика има утврђен систем својих норми: фонетске, граматичке, лексичке, стилске. Два су основна облика књижевног језика: усмени (или колоквијални) и писани. У писаном облику постоје строго кодификована правописна правила, која су током времена подложна променама Правопис регулише однос између усменог стандардног и писаног језика на фонемско-графемском плану. Ортоепске (или изговорне) норме регулишу стандардни усмени језик и називају се једном речју ортоепија. То је скуп правила књижевног изговора, са препоручљивим варијантама узорног (кодификованог) изговора у одређеном периоду развоја КЈ

Ортоепија Ортоепија је, дакле, учење о нормама усменог језика, које се односе: на изговор гласова у којима се реализују фонеме у одређеним фонетским позицијама, на правила о изговору скупова гласова, затим на изговор гласова у појединим граматичким облицима, у групама речи, и, најпосле, на правила о законитостима акцентовања речи. Ортоепска норма представља један од услова успешног функционисања језика као средства комуникације. У неким случајевима ортоепске норме се реализују у двема, понекад чак и трима варијантама. Оне су резултат природе језика који је подложан сталним променама.

култура говора Норме КЈ на свим споменутим нивоима су подложне променама, па и на ортоепском нивоу, и оне одражавају историјски развитак језика. До тих промена долази знатно спорије од промена у говорном језику. До промена у говорном и писаном стандарду долази пре свега у фонолошком и морфолошком систему. Основни задатак ортоепије је да, пратећи развитак језика, уочава промене у фонолошком систему језика, оцењује колебања у изговору, утврђује тенденције и тек тада доноси нормативне препоруке, које су ствар дововора на нивоу институција које се баве питањима националног језика. А овладавање ортоепским нормама спада у домен посебне дисциплине – културе говора. Одступања од стандарда на било ком језичком нивоу, па и фонемско-графемском ометају језичку комуникацију.

Развој руске ортоепије Још од XIV века када је Москва постала центар руске државе средњоруски говори са московским говором постају основица будућег општенародног, националног језика. Међу те старе московске ортоепске црте спадају умерено акање (односно изговор кратког „а“ у слогу испред акцентованог на месту „а“ и „о“), као и изговор тврдог наставка код глагола у 3. л.ј. и мн. резента и простог будуђег времена (нпр. идёт, идут) уместо меког, који се и данас чувају у неким јужноруским говорима. Руски књижевни језик се постепено формирао током XVIII и XIX века управо на бази московског говора. А упоредо с настајањем руског књижевног језика постепено су се уобличавале и ортоепске норме.

Поткрај XVII и у првој четвртини XVIII века (период који се везује за владавину Петра Великог) постојао је језички дуализам који је уочио аутор прве научне граматике Хенрих Лудолф, објављене у Оксворду 1697. у којој овај Енглез констатује да су у Русији у употреби два језика: усмени руски и писани црквенословенски („Разговаривить надо по-руски, а писать по-славянски“) и два ортоепска стила: колоквијални руски и црквенословенски. Ово језичко двојство је превазиђено тек 30-40. година XIX века, а московска ортоепска норма се уобличила тек поткрај века, а основицу јој је чинио изговор московске интелигенције, а кључну улогу је одиграло позориште. Међутим, од средине XIX века уобличио се и алтернативни петрограски изговор То је била последица суревњивости између две руске престонице и трајала је све до почетка XX века, када је коначно превладала старија старомосковска ортоепска норма и постала општеруска.

Ортоепске норме СРКЈ Током времена су и старомосковске ортоепске норме почеле да се мењају. До тих промена је дошло после Октобарске револуције и грађанског рата када се изменио састав становништва Москве: она постаје стециште представника свих дијалекатских изговорних облика и варијанти (и северно- и јужно-руских). Једна од тенденција у тој дихотомији писани и усмени језик је била она са ослањањем на писани говор, где је већ била постигнут концензус о једнообразној ортографији. То зближавање писане и усмене речи, писања и изговора је могло само да се изведе делимично, јер руска ортографија није заснована на фонетском, већ пре свега на фонемском принципу, па и историјском. Те промене у московском изговору готово да се не тичу гласовног система – оне нису фонолошке, већ се своде углавном на промену изговора гласова у граматичким облицима, пре свега наставака, а под утицајем правописа (нпр. долази до колебања у изговору старијег тврдог и новијег меког “с“ у постфиксу –ся/сь: моюсь; до колебања у изговору наставка -ат (ят) у 3.л.мн. презента и простог будућег времена глагола 2. врсте (нпр. дышат: дыш/ут) и новијег дыш/ът); тонкий- тонк/ъй и тон/к´ий.

Међутим, и током прве половине XX века старомосковски изговор се још увек сматрао класичним, па и данас га у извесној мери чувају позориште, радио и телевизија, мада све више уступају место новијим ортоепским нормама. А тај новији, савремени московски изговор одликује се извесним зближавањем са писаном речју. Али данас су скоро сасвим избрисане разлике између московског и петроградског изговора. Па ипак савремени московски изговор се одликује икањем, тј. значајном квантитативном редукцијом неакцентованог «е» (нпр. река, сестра као р´иека, с´иестра) за разлику од слабије у петроградском изговору. Или, например, «ч» у заменици «что» у петроградском се изговара као меко «ч´», а у московском као «ш». Осим тога, изговор интелигенције из северних делова Русије и данас се одликује окањем , тј. слабом редукцијом неакцентованог “о”. А у јужној Русији се чува изговор фрикативног звучног гласа, уместо експлозивног «г» (нпр. хород, моху, сапохи).

Два типа (стила) књижевног изговора Ступањ зближавања изговора и прасвописа зависи од два стила изговора: књишког (хиперкоректног) и неутралног типа.

Књишки тип Неутрални тип 1. Књишки се тип одликује спорим темпом, максимално јасним, разговетним изговором сваке речи; редукција самосласника није изразита; изговор наставака је јасан; слабије је умекшавање веларизованих сугласника пред меким сугласницима (нпр. дверь, след, степь); а у речима страног порекла, посебно оним које су у ређој употреби, сугласници пред „е“ не умекшавају се, неакцентовани вокал „о“ се не редукује. Најчешће се користи код важних званичних саопшења преко радија и телевизије, при свечаним беседама, споријем диктирању, обучавању изговору.

трећи разговорни тип изговора Постоји и трећи разговорни тип изговора. Он је у употреби у специфичној подврсти књижевног језика, у тзв. разговором језику, који се јавља у условима спонтане свакодневне комуникације, и он је у супротности са књижевним говорним изражавањем. Он није нормиран, кодификован, и зато представља посебан подсистем књижевног језика. У њему се стога и користи тзв. разговорни тип (или стил) изговора Он се одликује спонтаношћу и најчешће убрзаним темпом изговора, због чега су разлике између акцентованих и неакцентованих вокала велике, посебно у слоговима иза акцентованог, тако да се могу понекад редуковати до нуле (нпр. мамочка, папочка, тысяча, проволока итд.). Понекад при брзом говору се испуштају и читави слогови (нпр. говорит, сейчас, здравствуйте, Алла Ивановна /ал-ван:ъ/).

Треба посебно истаћи да између наведених типова изговора нема чврстих граница, тако да често долази до њиховог мешања. Тако бива да и сва она лица који се служе нормираним типовима књижевног језика, понекад у спонтаном, неофицијелном говору се служе и разговорним типом, а дашава се да се једно исто лице у неким деоницама користи нормираним типовима, а у другим разговорним типом. Полазна основица у овом систему је, дакако, неутрални тип књижевног језика.